Ученици трећег разреда смера Трговац и четвртог разреда смера Техничар обезбеђења су са наставником Дамиром Пјотром Грошин у четвртак 14. новембра 2024. године посетили изложбу “Округ златног лава” Народног музеја Кикинда, која је осмишљена у оквиру низа манифестација којом ове јесени Град Кикинда обежелава свој историјски значајан јубилеј, 250 година од оснивања Великикокикиндског дистрикта, а којим је трасиран њен развој из варошице у напредно градско насеље.
У оквиру изложбе “Округ златног лава”, снажног и симболичног назива, видели су кључне историјске приказе и експонате велике и славне епохе током које су Кикинђани и Кикинда, од релативно мале и врло младе заједнице и места основаних 1751. године, доживели свој галопирајући успон прерастајући у једно од значајних урбаних политичких, економских, друштвених и културних чворишта тадашњег Баната (посебно се мисли на део Баната који се налази у саставу Србије, а подсетићемо да се већи део ове регије данас налази у Румунији), али и Хабзбуршке монархије и Европе у целини. За то су свакако заслужни “ златни људи-лалови”, Срби – некадашњи милитари Потиско-поморишке војне крајине задужени за чување Царства од продора Османлија, а који су по укидању ове области са седиштем у Араду 1751. године од стране хабзбуршке царице Марије Терезије са својим многочланим породицама на пустом простору окруженим негостољубивим, великим мочварама и подигли Кикинду. “ Златни људи-лалови” су 1774. године одлучно и храбро, износећи свој захтев царици за оснивање привилегованог Великокикиндског дистрикта, још једном показали да не пристају да буду људи треће реда, односно нити угарски, хабзбуршки, нити било чији кметови.
Кроз изложбу их је водио др Драган Киурски, виши музејски саветник
Неколико историјских чињеница:
Област Баната је подпала под власт Османског царства 1551. године.
Потиско-поморишка војна крајина са седиштем у Араду је настала 1702. године а на основу одредаба Карловачког мира 1699. године, склопљеног између Хабзбуршке монархије и Османског царства. За чување Границе били су војно ангажовани Срби који су на тај простор пристигли за време Великих сеоба крајем седамнаестог века. Као такви, они су уживали посебне привилегије.
Пожаревачким миром 1718. године, којим је у Пожаревцу окончан још један (1714-1718) од низа ратова које је против Хабзбуршке монархије у својој историји, а с освајачким претензијама, водило Османлијско царство, Банат је враћен у њене оквире.
До краја осамнаестог века је било још неколико мањих покушаја Османлија да загосподаре Банатом, али без успеха. Но, свакако је било штета.
Након Пожаревачког мира, уследила је велика пејзажна, друштвена, културна и привредна трансформација Баната, а која је започела планским исушивањем многобројних и непрегледних мочвара које су вековима тавориле у Банату честим изливањем Мориша на северу, Тисе на западу, Дунава на југу, али и других мањих банатских река, међу којима је и Галацка, која је такође регулисана и данас протиче испод Кикинде. Мочваре су исушиване изградњом долми на рекама и копањем канала. На старим војним аустријским мапама доступим на интернету, може се испратити како је текао овај значајан капитални подухват. Пројекат је предводио генерал Баната, гроф Клаудије Флоримунд Мерси. Циљ је био пребликовати простор у плодне оранице и населити га људима који ће их обрађивати. Банат је имао да постане, и постао је, највећом житницом Царевине. Ово се посебно области на Кикинду и шири простор око ње.
До половине 18. века равничарски део Баната је важио за слабо насељен простор. Пошто је почела регулација двадесетих година 18. века, бечка администрација се одлучила да га најпре насели Немцима, будући да су били искусни у обрађивању земљишта за потребе пољопривреде. Срби су још увек били махом стационирани на подручју Потиско-поморишке војне крајине.
Исушивањем мочвара, настајале су пустаре на којима су средином осамнаестог века подизана нова насеља, међу којима су и, рецимо, Кикинда, Меленци, Кумане, као и Башаид а који је основан крајем седамдесетих година тога века. Мочаваре је било могуће прелазити чамцима.
Пошто је након Пожаревачког мира граница између Хабзбуршке монархије и Отоманског царства успостављена јужније, на Сави и Дунаву, одржавање Потиско-поморишке крајине је изгубило свој стратешки смисао. Иако је било тежњи да се она укине у првој половини 18. века, то је учињено неколико деценија касније. Наиме, недуго по доласку на власт царица Марија Терезија је донела одлуку да је укине 1751. године. Затечено махом српско становништво, односно Срби граничари и њихове породице добили су две могућности, или да остану и буду у неповољнијем положају у односу на дотадашњи, јер су губећи војни статус имали да постану кметови угарских племића чије су породице господариле простором око Мориша пре Османлија, а којима се он на њихово инсистирање имао да врати, или да се раселе нешто јужније од Арада и Мориша и населе у постојећа или оснују нова насеља на исушеним пределима. Некадашњи граничари, схвативши озбиљност одлуке, одлучили су да се у великом броју раселе. Један део је отишао путем Руског царства, односно на простор данашње Украјине, оснивајући области Нову Србију и Славеносербију, а један део нешто јужније у Банат, насељавајући нека постојећа насеља, али и оснивајући и нова, међу којима је и Кикинда. Остале су малобројне породице.
Од половине осамнаестог века, колонизације равничарског дела Баната, али и простора данашње Војводине у целини, су биле учестале, а насељавани су из стратешких разлога етнички хетерогеним становништвом – да ниједна етничка група не буде доминантна.
Живећи у оквиру Торонталске жупаније са седиштем у Великом Бечкереку (данашњи Зрењанин) Срби нису били у завидном положају. Више пута су настојали да га промене, а посебно им је то успело 1774, односно 1776. године, када је настала и изнета иницијатива за оснивањем Великокикиндског дистрикта са десет насеља, као привилеговане, а пре свега слободне регије унутар Жупаније, а онда и увођењем Магистрата две године касније. Његово средиште је било у згради данашњих кикиндских Народног музеја и Историјског архива.
У оквиру Великокикиндског дистрикта били су: Велика Кикинда, Мокрин, Крстур, Јозепово (Нови Кнежевац), Карлово (Ново Милошево), Врањево, Башаид, Кумане, Крстур, Меленци, Мокрин и Тараш.
Епоха Великокикиндског дистрикта, и поред повремених историјских трзавица које су се јављале, попут разних епидемија, буна, па и револуционарне 1848. године, Баховог апсолутизма, значила је апсолутну друштвену, економску, културну, и, свакако, политичку прекретницу за овај део Хабсбуршке царевине. Сваком од наведених изазова, становници Дистрикта су одлучно одолевали, штитећи свој живот, достојанство и положај.
За разлику од осталих подручја Торонтала, а нарочито у односу на подручје Војне границе на југу, становници ових насеља су уживали посебну врсту повластица.
“Становници Кикинде, Врањева, Меленаца, Кумана и других развојачених села у северном Банату страховали су од продаје својих насеља спахијама. Зато намисле да се организују у засебну управну територију. Зачетници ове идеје су били кикиндски поштар Јохан Георг Тиганини, Цинцар по народности, Јован Пајдак из Меленаца и Димитрије Бугарски из Кикинде. Они прикупе од становништва заинтересованих села овлашћења и оду у Беч да од царице Марије Терезије, издејствују дозволу за оснивање посебног дистрикта у северном Банату” [Брусин, 1995: 55].
Том приликом царица Марија Терезија им је загарантовала тражена права међу којима и аутономију која је ступила на снагу свечаним увођењем Магистрата 14. фебруара 1776. године:
“Дозвољавамо им […] да могу имати свој сопствени са потпуном влашћу снабдевени магистрат и суд о властитом трошку, који ће сва јавна грађанска и кривична дела и парнице водити, расправљати, пресуђивати и извршавати. Овај магистрат имаће своје стално седиште у Великој Кикинди. […] Овај ће магистрат поступати у свему по општим земаљским законима, порез и остале дажбине разрезивати, сакупљати, уносити у нашу темишварску коморску касу […] вршити полицијску службу, бдити над сигурношћу Диштрикта, расправљати заоставштине, предузимати судске пописе и инвентаре, постављати старатеље, обављати сирочадске послове и судство уопште, али ипак потпуно зависно од наше земаљске администрације и у њено име. […] Обећавамо им […] да никад неће бити продани, заложени или на, ма који начин отуђени.” [Рајков, 1957: 43-58].
За све време трајања Дистрикта, Кикинђани су, као и становници других дистриктских насеља, заиста имали бољи живот у односу на остала подручја Баната. То неће много изменити ни револуционарна 1848, па ни друге ситне побуне које су избијале током стогодишњег периода јер је регион почео да добија све већу чврстину и стабилност, а што је заправо један од првих предуслова којима се омогућује одређени привредни и социјални развој.
Великокикиндски дистрикт је постојао до 1876. године.
Дамир Пјотр Грошин, мастер социолог
Референце:
Брусин, М, 1995. Живот предака наших: Кумане, Матица српска, Нови Сад.
Грошин, Д, 2009. Melencze: оквир локалног социјалног и породичног живота (1751-1918), Кикинда: Историјски архив Кикинда.
Рајков, М, 1957. Привилегије великокикиндско диштрикта, Кикинда.
